Док будан пребирам по мислима,
разум ми губи осећај лење садашњости.
Пролазим кроз центрифугу живота,
неспособан да размишљам о сутрашњим догађајима.
Они висе над провалијом рециклаже живота,
који неумољиво срља у бешчашће живих мртваца.
Бог зна када и како су убијени,
зарад распада система,
својственог еволуцији мозга изгубљених у простору
који заузима мртва емоција сопственог ума.
Који верује да је дошао крај свим надањима и покушајима
пирамида живота за крај
Нема коментара:
Постави коментар