
док сунце просипа благу свјетлост
на кровове града и
живот се буди
Ти отвараш очи
тражећи ме руком у постељи
Кроз отворен прозор
наше собе из баште улази
свјежина јутра
на усне ти спушта росу
све мирише на зору
Један голуб гугуче на симсу
Окрећеш се према мени
и ја под твојим погледом
постајем опет
љепотица дана
Дођи ми бар још једном
у ове самотне јесени.
Нема коментара:
Постави коментар