кажу љубав је слепило за очи
она је митинг стихова на књижевним вечерима
немилосрдна метафора која је заборавила
да навуче ролетне на моје срце
канцерогени младеж на пожутелом папиру сећања
у зору се расцвета па се попут копља забоде у самоћу собе
бојећи се да извор из ког се напаја напрасно не пресахне
она је срце другог срца
плућа других плућа
песма коју увек испочетка пишем
обер курва којој се упорно враћам сваке ноћи
и док селидба сказаљки зидног сата означава водопад нових стихова
а тражење њеног смисла у бесмислу разбацаних сећања
из подземља вечитог искона она се поново рађа
јача од пене разливеног светла кочоперног јутра
јача од моје песме
од речи које своје треперење чежње на обзорју вољења
славе
кажу да она налаже опрез
јер својом плимом може прерасти
у своје друго агрегатно стање-мржњу
и зато када други пут почнем да пишем песму
бићу аутистичан на њено осећање незадовољства
и на њено неузвраћање на моје вољење
Нема коментара:
Постави коментар