Лутам по шумама судбине,тражим изгубљене снове
који лутају у мојим писмима,
написаним у тренуцима нервне лабилности,
изгубљеним у пустињама вечности,
кроз које лутам већ месецима.
Сањам снове,
пуне разних гадости пијаних пајаца,
сулуде судбине одбачених хоштаплера историје у покушају,
који изумиру на барикадама незнаних јунака,
несрећни и сасвим сами,
жељни љубави и поштовања,
спремни да умру за мало нечега,
довољно нечему.
И тако, дан за даном ,
прођоше године.
Дође време истине.
Свега онога што сам хтео,
а нисам нашао.
Мада, и даље покушавам.
Нема коментара:
Постави коментар