Раоник је пришо до границе хумљакô знак поштовања вековног наслеђа.
Обзнанио нагло траг дугог безумља,
не појмећи да је свака хумка међа!
Као неми одсев неимања душе
прозирне копрене трепере у строју.
Презрене су мошти, ћивоти се руше
што смерно бивствују у своме спокоју.
Тврђаве безвремља нису одолеле,
црвене линије постале су тачке!
Хитнуте су на нас издајничке стреле
што на себи носе штапове слепачке.
Даљине нам слути прелест угодника
што на добош ставља Христолика здања.
Призива туђине озверена лика
да поруше бедем нашег о(п)стајања!
За велику смену одавно смо спремни
лишени безвремља, благодати чојства?
Нестајемо тихо, док остаци земни
тихују у чами свога неспокојства.
На тугу мирише разбуђено зорје
што чека да мину стални неповрати.
Ако старо хумље прекрили мраморје,
где ће да изникну нове траве влати?
Нема коментара:
Постави коментар