У звонима на вуненој трави
И руке у везу гоблена који не стари
Како чврсто почива снага њена,
Изникла у класу житних поља
И како у жару коприва,
Још увек тиња њена воља
Назиру се њене боре у свакој бразди,
Плодних њива
И можда њен осмех лети у праху
Лептирових крила
И у реци стоји њена густа сена
И кроз жубор пене,
Живи спомен девојачких жеља
И можда је кукурузна свила,
Њена коса сива
Можда су и младост и срећа....
Можда је и она још увек ту
Тамо где је некад била.
Лука Милосављевић је млади песник из Краљева. Рођен је 16. јуна 2006. године у Краљеву. Средњу медицинску школу завршио у Чачку. Пише социјалне, мисаоне и љубавне песме. Награђиван на различитим литерарним конкурсима у области поезије и прозе (Дисово Пролеће, Млади чувари српске народне културе, Дани Гордане Брајовић).
Нема коментара:
Постави коментар