Тупим ножем, иступљеним резањем душе, гулим зрелу
јабуку: зелену!
Прибор је исти, али није идентичан.
Плашим се, јер ме боли!
Највише то што га ја нисам држала.
Урони у проток времена, течем и ја.
Бојим се, зато што скидам површину којом сам била сакупљена.
Само, овај пут, уметник сам:
Ја.
Своја.
Код које је.
Оно, горе друго.
Течношћу, изветрелом чишћењем срца заливам дилиме.
Средство ми је исто, процентност није!
Верујем, биће довољно!
Бринем, зато што видим цвет, идентичан лотосу.
Радујем се, зато што знам да сваки део јабуке има своје место.
Нема коментара:
Постави коментар