Јелена Андрић – РОЗЕ РУЖЕ

Испод нашег прозора
Цвјета татина ружа
Коју је некада давно засадио

Раније нисам вољела руже
Али ова
Има најљепшу нијансу розе

Знам да их је он волио
Подсјећале су га на бакине образе
И на ону једну њену кошуљу
Коју би облачила понедјељком
Кад силази у град

Мене сваког дана подсјећају на њега
На његове ожиљке од „трња”
Иако их никад није брао

Мајка их сад редовно орезује
И радује све сваком новом цвату
Али би се заплакала
Ако заборави да их однесе на гроб
Као да су оне још једино преостало
Што мирише
И кад им преломиш кост