Самоћа, ми разара душу.
Ноћ ми милује ране,
настале током година.
Дани ми постају, као године.
А прошлост…
Прошлост ми постаје будућност,
која враћа све моје авети,
настале током моје
пијане младости.
Рођене у једном дану,
а умрле, током наступајућих година,
препуних суморне самоће.
Жеља постаје све већа и већа,
али умор испуњава моје старо
и запуштено тело…
Препуно неме искрености,
и суморне данашњице
према сопственом животу,
настале у ретким
тренуцима исконске среће.
Нема коментара:
Постави коментар