Ноћас је намерник-ветар просуо твој гласКроз гране трешања у раноме цвату,
Опет сам се скрио и будно сневао нас
Тонући у тужну пролећну сонату.
Вртео сам клупко месеци у збегу,
Већ читаву вечност година се вуче...
Тражио сам те у сунцу, у роси, и снегу,
Читавом свету сам нудио бело наручје.
Станем пред живот – жељан зрака,
И осмех покоји сетно одглумим,
А нисам знао да у јутра млака
И ја у теби покаткад зашумим.
А ноћас ми ветар рече да нисам
Још умро у твојим пољима равним,
И да светлуцам ивицама твога синопсиса
Са оним истим песмама давним.
И хвала ветру – још знам да трајем,
Још знам да живим (па према томе)
Још бих и део себе да дајем
Када бих само имао коме.
И кад закашљем ружно једног јутра
Сетићу се нашег завежљаја среће,
Једно ће срце куцати унутра,
И од живота и смрти веће.
Нема коментара:
Постави коментар