лепе се прсти
за смрзлу расклиману кваку,
а мрежица иња
развукла се дуж наше капије.
Новембар се забелео рано,
димњаци подупиру небо,
по које светло
титра у прозорима
и никога
само вече за пут приковано зебе
остављено онако како је и пало.
Отац није ту
да налије,
причај ми мама
док се хлади у дубокој чинији
бистра, жута супа,
па нико не сипа
ни ти,
ни ја.
А очешљан сам мама,
имам нов пуловер,
и браон сомотске панталоне,
и ћутаћу док други говоре
за столом,
и склањаћу се,
бити тамо где ми је место,
и нећу тражити што није моје,
и чекаћу да наиђе права,
и остарио сам и ја мама.
Причај,
јер је само тишина
заузела места,
сећаш ли се смеха,
свих нас у твом плавом оку
и свеца му нашег
када ни он више не може
у овој Митровданској вечери
да се сети наших лица,
адресе на коју треба да стигне,
и за уштирканим белим столњаком окупи,
па да ти,
као бришући руке о кецељу,
стављајући још једно дрво у ватру
под сјајем пламена
изговориш имена своје лепе деце,
још само једном.
Причај ми мама...
Нема коментара:
Постави коментар