немуштим језиком,
једно другом,
из кљуна у кљун,
златна слова убацујемо.
Стргнута са неба,
отета од људи,
низринута
у грлене тишине,
пјевају као један глас.
Пијем твоје ријечи,
јер без њих би
пјесме остале нијеме,
ненапојене,
да нема тебе,
птицо небеска.
У грлу коријен,
израстао до под небо,
и нас двоје,
зоримо,
у окну што гори,
два златна грумена,
жедно прамење.
Да тебе нема,
бол би, попут
кости живота
срастао у грлу.
Да нема тебе,
не би било ни овог неба
на којем звијезде
у оку премећем.
Али те има,
на прагу сваког
недовршеног стиха,
изроњен из пјесме
попут сунца, које
израња на хоризонту,
попут зоре, која
новом дану,
као у сусрет
радости креће.
Нема коментара:
Постави коментар