![](https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjGPbZf74pTbavucm2raUsLXTHqUqPMVr0BES2ieuLmto4RMT1NBck3D5_KCI4K0G6wyU5qdqcaZA-tPAG_ChUUL-yiBZsS5q5PDCKYRJTDJC-vJAyISLcN5WET7YsPNNSwIbuDQMxTPzRk1aDi7teROL6iXAAY-0GslQ9gLTse56tDKahvT9i7uHFhPA/s1600-rw/jovanka-lepherc.jpg)
Још су иста места где смо љубав крали,
где се звезде сјаје најлепше на свету,
где смо једно другом вечни завет дали,
дивили се свицу и пољскоме цвету.
Још ветрови благи таласају жита,
са погледом једним све смо знали рећи,
по прашњавом путу наша тајна скита,
а ми насмејани у жудњи и срећи.
Још полегла трава мирише на тела,
песма зрикаваца у даљини чује,
на пољани снова једна рука врела,
своју драгу тражи да је помилује.
Нема коментара:
Постави коментар