Ти си провиђење саткано од боли
у погледу твоме моја чежња спава,
у белини ноћној уздахом нечујним
опише се свици док ме буди јава.
Стани не одлази са јутарњим зраком
нек те месечина нагошћу обљуби,
заустави време барем на тренутак
да се мало пиле кроз љуску прокљуви.
Низ бршљан се сливаш са јутарњом росом
кроз вене ми тече набујала река,
слутим те у збиљи ил’ си само машта
опојна кô зора – блиска ал’ далека.
Нема коментара:
Постави коментар