Јелена Трајановски Станковић – УСПОМЕНЕ МИРИШУ

Ништа као успомене не мирише

На напупеле снове младалачке,
На прву белину снега и прве кише;
На неке давно бачене играчке.

Успомене тако слаткасто миришу
На прве дрхтаје душе занесене
И чини се, дуже и од мене саме дишу
Ширећи сопство кроз моје вене.

Успомене миришу и на маслачке,
Оне пуфнасте кад замишљаш жељу
И на снове окачене наопачке
Који немирима гужвају постељу.

Успомене носе мирис бродолома,
Сваког малог личног потонућа
И напуклог срца и на сате од бетона,
И на спасоносна ведра сванућа.

Миришу успомене на дрво самоникло
Што је у лето цвало, и на со далеких мора.
Миришу опоро на све на шта срце се свикло
Кад у себе их прими нова тугалица бора.

Ништа, баш ништа не мирише као успомена.
Мирис живота, хтења, чуло збиље, надања, сржи.
Неодвојива, свеприсутна увек издужена сена
Која све што бејасмо и јесмо чврсто држи.