Иван Гаћина – НОСИ МЕ У СРЦУ

У предворју маште дишеш поред мене,
ал' у мрачној збиљи одавно те нема,
кроз процјепе боли бриде успомене
док напукло срце немирно дријема.

Попут црне мачке у замци живота
рањена се душа маглом опијена
улицама пустим изгубљено мота
тражећи судбину надом погоњена.

У понору срца обитава твој лик
док пијана рима у предграђу снива
и пролазност гута разочарани крик.

Попут сјајне капи што у оку плива
сивоумљем гориш као свјетионик
што је тихи свједок да је љубав жива.