У свим правцима губе се
Прашину за собом остављају,
И када одеш коначно,
Бићу лакша хиљаду километара уздаха
И удаљенија милионима неверних додира.
„Заувек“ судбински из руке испуштам
Леђа која сам љубила и знам
Изаћи ћу кроз врата своје коже,
Заборавити чипку око чланака,
Вратићу ти тежину твојих пољубаца,
Исповедићу се и лагаћу да ме ниси волео.
Не гледај небо док одлазиш
Киша не уме да плаче, само сећања враћа
Не гледај небо, кривица је на другом месту
На оном скривеном месту које смо пронашли
Док је киша падала налазећи пукотине у земљи
Да у њих продире као ти у мене.
Покушавам да нађем реч да опишем
Твоје мокре руке и твој чврсти понос
Како спавају у мом телу
Али ти само машем на одласку
И смешим се искрено опорављено
Дивља и неукротива.
Нема коментара:
Постави коментар