Слободан Ненадовић – ЗОРА

Када зора питома нечујно
Са трешњиних грана капне
И небо светло када се разапне
Између свега што видим,
Помислим на час
Да ноћ и не постоји;
Или можда, можда баш ноћ
На свету овом вечно влада,
И тек када се душа нека добра
На небу пробуди
Светлост ме њена обасја тада.