Владимир Златић – ***

 

 

Не иди
У јутро што те чека
Без последњег осмеха мог,
Раширеног у загрљај.
 
Без ове љубави скупљене
У сузу.
 
То јутро,
Кад ћу ти далека
Сен младости бити,
Нек чека! И љубав је
Потекла. И текла
Низ блузу.
 
Нек чека,
Јер најважније ти нисам рекла:
Тамо где идеш сад,
Тамо сам већ била,
Погледом је говорила, и ти си
Тамо сам.
 
Понеси
Бар мирис овог пролећа.
 
Њених се очију сећам,
Које су виделе тад,
Некако виделе све што и ја
Сада знам.