топли мириси земље, хризантема плава,
мирис жића-дубоког студенца,
нада мном небосклон васкрсава.
Облик дрвеће мења, лишће зари,
корење у топлу материцу земље
урања, грумен живе земље дојиље
Божји је вечни крајолик стари.
Равница задојена слепим ветром,
румени лист плеше свој живот крти:
Жизелин вилински плес смрти.
(У сну без сна и белим цветом)
*
Ноћи са дна Дунава,
тамне и дубоке, између неба и воде.
О, Невесто Неневјестнаја!
Владичице, Тебе сада призивам!
Вапаји жена над водом броде,
вода их прогута, на дно.
На дно. Немилосрдно.
Понављам тиху молитву,
древну, и у име нерођених.
Велика се истина у мени збива.
Данас.
"Велика је наука бити мудар,
а велика је мудрост бити добар."
Радујсја Невесто Неневјестнаја!
Нема коментара:
Постави коментар