Наталиа Георгиева Иванова – ОТКРОВЕЊЕ

Као ружа, од јесени сломљена,
губим своју магију кроз промрзлу рану:
кроз ту исту болну пукотину
твоје срце ме мојим срцем боли.

И није ме брига ни за боје ни за птице!
Није ми жао повијене траве.
У силним пронађеним сликама и звездама
не нађох чак ни сенку твог трага.

Лутам, изгубљена у овој замци,
ухваcћена визуелном преваром;
летим попут лептира тим кавезом.

Тражим те, зовем. А, тебе нема.
Ниси ни птица ни оштрица.
Само си дах од мога срца.