И стрепим бескрилно од неког старог бола,
Распет сам с вечери на једном мокром зиду,
Без речи бога и руке апостола.
И ово безбрижно лето сад није моје,
Ни знане улице пуне врелога смеха,
Мада у свитања сањам перивоје
И модре гране с плодовима греха.
Везан у једној давној песми снова
Јецам кроз вечност с јеком без лека,
Тугу ми пије једна расцветала зова,
Ал не да јека никаква одјека.
Нема коментара:
Постави коментар