Прошло је 38 лета...одлазе дани а тек месеци,
док гледам у врели песак,
у тврђаву, старог себе.
И, како сад у неколико речи
да захвалим Утешитељки?
Као у псалмима,
кад немир тело прожме,
умолим да опрости
и не дозволи душманима
да се смеју.
Останем да клечим,
уместо да стојим...
Воли је срце
и кад се љутње зброје.
Зна Она невоље моје,
више него жена што
родила је...
Нема коментара:
Постави коментар