Божица Везмар – ШАПАТ ЖИВОТА

Лист сам
пролећни, на зеленој крошњи.

Ветар ми шапуће
најлепшу песму
о пролазности.

У његовом гласу –
сета и нада,
о ведрини дана,
о сјају месеца.

Шапат све тишег,
и тишег –
тона што душу разгали.

Док се киша расипа
низ танану кору стабла,
пратећи пут
где је некад
корен био.

Дајући наду животу:
да се ветар киши смеје,
да се киша сунцу радује,
да се листу
осмех поклони.

Јер –
у стаблу је срце,
у корену – живот,
а у листу:
лепота живота,
цветом окићена,
у штит пупољака сложена.

26. мај 2025.
Београд