Да ли је сан или јава – не знам.Јурим теби у сусрет – мртав ладан,
а невероватно гладан –
твојих груди, уста,
очију боје дима
што светле као свици у мраку.
Чекам јутро да нас завије
у сунчано ћебе,
да нам не буде хладно –
без љубави, снова
и вечите игре белих лабудова
са сунцем у магли,
међу сталним становницима
нашег родног села.
Села пуним љубави,
узлетелих галебова среће,
нас – љубитеља правих љубави.
Нема коментара:
Постави коментар