Кô псето се вучем улицом без краја,у широком луку обилазим руљу.
Празан, без воље, под налетом очаја
тихо се давим у приградском муљу.
Тражим склониште од градске ругобе,
тупавих погледа доконог света,
од мржње, пакости и стине злобе,
отровних змија, бапских клевета.
Лицемерје, завист, особине ружне
црва што су увек нових сплетки гладни;
кад и туђе муке забаву им пруже
– то су ти животи, ништавни и јадни.
Ко псето се вучем улицом без циља,
у широком луку обилазим руљу,
ал’ нечиста сила вуче ме к њима,
да издахнем тихо у приградском муљу.
Нема коментара:
Постави коментар