Ми смо од оних што су викали „никад робом”,
деца пролазног доба, весници непркоса,
која спознала нису шта ће сама са собом.
Ми смо од оних што су плинули као роса!
Крај немих утврђења прадавних заветина
безмерна скрама скрива дамар нашега стида.
Ми смо од оних што су у трену „свеистина”
разапињали Христа, голготу Световида?
Све од давнина знано вешто смо закопали,
измирили херојске и бесловесне смрти.
Скрили заветни ковчег где живе идеали.
Сад бреме анатеме на плећа нам се прти!
У ходу кроз тамнине где не празнује чојство
призвасмо хук тишина где началствују хуље,
предстраже непомјаних, којима Свето Тројство
прогоне „апостоли” и белосветске руље.
Како пронаћи стазу у сопству које груша
док вео заборава целива наше скуте?
Шта онда понудити Утешитељу душа?
Само дланове празне, ка небу окренуте!
Нема коментара:
Постави коментар