Међ нама огњишта неупаљен пламен,Ништа не дирамо а свет сав се љуља
Погледи нам врели кô осунчан камен
И жудња дланове почиње да жуља
Усне су нам мирне али мисли боле
Од скривене страсти што у нама гори
Тишина се сломи кô и гране голе
Сваки немир с миром до смрти се бори
Све нас тако вуче додирима сласним
Док се разум с телом на бојишту коље
Љубав проговори језиком нејасним
Да сви зависимо тек од њене воље
Нема коментара:
Постави коментар