Земља је мирисала на млијеко
Руке су нам биле пуне сјаја
Не од злата нити меда
Већ од зноја
Који се љубио са плодом
Деда је знао
Како се слуша земља
Ћутао је прије кише
Са пуним рукама обећања
Имао је млин
У коме су зрна пјевала
И свака шапа миша знала је
Гдје стоји хљеб
Тада сам имала кости
Лаке као перо врапца
Свако класје било ми је играчка
И смијало ми се изнад чела
Сад стојим у истом пољу
И ништа ме не гледа
Не играм се више
Шта год да му понудим
Пљуне ме назад
Само се вјетар исто савија
Али и он је остарио
Земља ми је постала маћеха
А ја њено заборављено дијете
Што јој шапуће успаванке
Из неког глупог надања
Да ће опет да роди
Млин је труо
Мишеви су појели све пјесме
Зажмурим да не гледам
Али чујем пукот земље
То није живот
То је кост
Што се ломи без гласа
Нема коментара:
Постави коментар