Понеки ме заогрне од раног јутра
музиком из крошње кестена
испред куће коју сам продао,
у сасвим обичној улици,
у граду који најлепше трепери
у касно лето.
А дође и такав, уморан и изнемогао,
па га носим на леђима као караконџулу,
данима откако прође.
Оде тек кад се смркнем уместо њега
и стиснем песнице.
Остали ме заобилазе или због непажње
или журе у ноћ,
негде у сазвежђе Крилатог коња,
којег одседлам и дан данас,
разбарушен и витак.
Сви досадашњи су дошли и прошли
осим једног, којег сам уловио
и закључао у крлетку,
из које су се одселиле птице
заборавивши песме у њој.
Њега чувам и негујем
и чекам још један такав да их упарим,
настаним их у Простору Надразумске Збиље
не би ли се размножили
и осветлили све пукотине између снова
и мисаоних токова који теку
узводно.
Нема коментара:
Постави коментар