Небојша Станојковић – О СВЕМОГУЋИ

Нису ми још полетноме
Изникла крила
О свемогући
Испод пазуха начух
Зору покислу у настанку
Буди ми стадо изгубљено
У свеколикој долини
Шаптајем
Постајем свој страх
И немир из детињства
Шарене су ми стазе
А мрачне дубине
Одраз у роси листа
Ко пораз
Не умем да плачем
Заборавих
Сад само вриштим
Без гласа
Усковитлао ми се дан
А ноћ постала кућа
Сигурна
За многе наде
И многе стрепње
Не доноси ми истину
Да не убијем гласника
Од уздаха
Не долази, није слика
За понос
Ал ћу је урамити болом
И окачити о зид раздвајања
Живота од очекивања
Не псуј ме
Можеш ти више од тога
Само ми помени падове
Из којих до данас не устах