Зариј се у моје дланове,у топлину што памти твој обрис.
Буди шифра моје судбине,
као тишина између два откуцаја.
Не дај ме, никада.
Сети се,
ти и ја смо замеци истог света,
испали из утробе векова
и пловимо временом
као сенке што се траже у магли.
Душе су нам исте,
лелујаве у јави,
снажне у сну.
Тешко се налазе такве душе,
као шумске јагоде
сакривене у густишу папрати,
у постељи гљива,
под тихим копитима срна.
Наћи ћемо се,
једном, негде тамо.
Познаћу те
по уснама што се расплићу
као паукова мрежа на ветру.
Нема коментара:
Постави коментар