Љиљана Јарић – ЈЕДНА СУЗА

(У спомен на Радомира Вукојевића)

Спаваш сном оних који не познају буђења својега,
сном скривених векова,
угашених чула. Ново људско распеће.
Студен ти на очи села испод празних лукова,
не спозна јесен, ни пролеће.

Немој ићи ватри у сусрет,
расцветати и запалити сопствени пепео.
Знаш, постоје речи које не смеш рећи,
речи безвремене које кажеш крварећи:
мирис, додир слух, укус или пали анђео.

Онај који пева укротио је наду.
Требало би у ноћи наћи реч нову и младу. 
Не љубити росу на трави,
ни латице љиљана, бели крин блистави.

Нађеш ли се сам у том равнодушном граду,
не пиј небеску росу на том залудном месту,
где ће утеху наћи сунце ако светлост оздрави.

Чега то има у дану који се отео сунцу?
Црвена крв сунца је мирис на врхунцу,
непокретност те оделила у љуштуру мрака
и зелени змијски отров на лажноме зденцу,
путем куда тече светлост у листу биљака.

Прах и крв земље изнедриће песму и каденцу,
онима којих више нема венац кореном дише, 
мирише, душа им мирише.
Сећање. Једна суза.
И ништа, ништа више.