ношена лептирићима свих боја,
с очима кошуте
и мирисима далеког сјевера –
донијела си на моју обалу,
међу таласе и морску пјену,
немир, мирисе јагорчевине и џанарике,
укусе меда и пелина, пјесму птица,
и дрхтај сјеверца у коси –
безбрижно газећи
дугим, бијелим ногама,
забацујући раскошну косу
као гриву бијесне ждребице,
будећи немир у грудима
и осмијех у очима.
Донијела си немир...
и нешто што не умијем да изговорим,
а што сада дише у мени
као море кад тебе ишчекује.
И сад, кад ћутим све што јеси,
сваки талас ми твоје име шапуће.
А ја – непомичан, нијем –
чекам да се вратиш
на својим малим ципелицама од уздаха.
Нема коментара:
Постави коментар