Давор Цицовић – ЕПИЛОГ

Први пут сам умро у Француској,
падом са бедема, негдје у долини Лоаре.
 
Имам страх од висине.
бјежим од ивице.
Осјећам се сигурно
Док имам ослонац.
 
Само не у кулама.
Оне ме плаше.
Не зато што ћу пасти.
Него што сам већ пао.
Некад. Негдје.
Због љубави.
Бирам да је било због љубави.
 
Лоара је мирисала на прољеће.
А црвени мундир енглески
пробадао бајонет кроз храстово лишће.
 
Нисам осјетио бол.
Летио сам, као Икар
И падао дуже од епохе.
 
Животе између не памтим.
Можда их није ни било.
Црна кутија
зјапи празно,
а кад је отворим
чује се само јека.
Плач, смијех и тишина.
 
Не знам кад сам се родио опет.
Али знам кад сам поново умро.
Августа. Једне године.
 
Престао постојати.
Бољело је.
До кости.
 
Те ноћи сам читао Превера.
Био сам и жив, и мртав. И пијан.
Једино, загрљаја није било.
 
Учио сам ходати,
као новорођенче.
Тетурао.
Саплитао се о стопе.
Своје.
 
Постао сам ништа.
Санта леда.
Неповратно неспособан да волим.
 
Била је недјеља.
Лоара је мирисала на јесен.
Звона су звонила у подне.
И чуо се плач
новорођенчета
испраћеног на штиту.
 
Вратио се.
Са штитом.
 
И више не могу да умрем.
Барем не у овом животу.
 
Ко прележи смрт
тај остане заувијек.