Ивана З. Жунић – НЕ МОГУ ДА ХОДАМ

(Јакову Дучићу и другарима)

Не могу да ходам ал' да причам могу,
речи слатке ко јагоде с усана да сејем,
да певам, дозивам и молим се Богу,
могу да се радујем, могу да се смејем.

Могу да те загрлим јако, као нико,
ал' ширином срца, не јачином руку,
могу да те саслушам и утешим толико
кад своје мелем очи  спустим на твоју муку.

Не могу да ходам, ал' да читам могу
и користан будем и друштву и себи;
борим се да не спута ме ова слабост ногу
и да срећа, не бол будем, мајко теби.

Знам да иза осмеха бригу, тугу кријеш,
кад живот на рану твоју још посипа соли.
Не тугуј! Кад као мале уз тебе се свијем,
помисли на вечност и само се моли.

Не могу да ходам. А можда ћу моћи?
Срце је наде пуно, није збуњено ни лудо,
видим себе и стазу којом ћу сам поћи,
чуда нису бајка, сав је живот чудо.

Не могу да ходам. И да остане тако,
ја волим живот, дом свој и у дому слогу,
волим људе и прилике разноврсне јако;
Не могу да ходам, ал' све друго могу.