Ту си, на дохват срца, а ипак далеко,моја си постеља од сломљеног стакла;
зов си детињства, мила, мутна реко,
од давних се жеља ни педаљ нисам макла...
Слика си првих устрепталих снова,
лице си бледо давних симпатија...
У теби су сви циљеви старих планова,
најлепша икада, у теби сам и ја...
У теби је мог живота албум цео,
ни близу савршеног, али срце не мари...
Јеси ли свестан, када си ме срео,
да срели су те твоји стари календари?
Све што јеси, што си био, и шире:
ти си она идеална друга половина...
Где си, да се звезде једном смире,
напукла чашо драгоценог вина?
Ту си, на дохват душе, а ипак далеко,
моја си постеља од сломљеног стакла,
моје си чедо изгубљено неко,
које силно желим, а никад нисам такла.
Нема коментара:
Постави коментар