Вечерас ћу се први пут оголити као истина пред клеветницима,
као бреза и змија,
раздужићу ти дуг за овај живот једрењем испод свечане кошуље,
док међу редовима цигли јецају сенке,
један отвор на ролетни заробио је месечину,
град је мали за очи сетне и суморне кораке.
Бројим дане унатрашке огрнута тобом,
простор се дели на четвртине,
снови миришу на рузмарин, а нова лица прострита пред душом.
Ти си други човек, ја друга жена
После свих голгота, волела сам те и даље те волим.
Забележено је у плочницима Змај Јовине улице,
шапутала сам дверима Успенске цркве и молила се да не венеш
кад сам те срела на свирци – рекао си да имаш све и немаш никог.
У расцепу груди станујеш да ме зацелиш кад долазе јутарњи чистачи да
покупе то мало мрвица којим сам хранила крхку девојчицу са шибицама.
Опомињеш да срце откуцава терцине,
прелазак из десне у леву комору је погубан,
у земљи потрошених прилика карту би да
купе за још једну добитну комбинацију,
у раскораку између разума и осећаја
почивамо на периферији заборављених
Волела сам те, волим октобар који је
зачет твојим именом између три прста,
Знам, ово јутро саплешће се о моје ноге
и завршити прелиставањем записа у јагодицама.
Нема коментара:
Постави коментар