Да у њој видим само мане,
Да ми буде цигарете дим,
Жеља што у бездан стане.
Желео сам да ме презре,
Да јој мрско буде све моје,
Тамна сен плодовљу што зре,
Мисао свака хладне боје.
Пожелех – ал’ срце врисну,
Кô сова у мртвој тмини,
И боли што душу стисну,
А језик тоне у тишини.
Ал’ љубав не уме да ћути –
Речи капљу – бисери душе,
Мелеми лековито љути,
Лече ране што се не суше.
Нема коментара:
Постави коментар