 |
| Сава Стојков - Моја мајка |
Колико је прошло часова, деценија
откако је бола крик испио ти очи?
С колико празнине пуна је синија,
кад у врч живота чемер се наточи?
Колико сетних мисли на хумку је пало,
још док име не видех на каменој плочи
и кад знадох да времена је тако мало,
пре него иза линије ногом се крочи?
И глуво доба ноћи тихо ти руке узе.
Линије више нема нити твог погледа.
Све се утиша, стаде – све сем тешке сузе,
светлост подушне свеће дрхтава, бледа.
Већ прођоше многи часови, деценије
и смирај си нашла болу што те јео,
али још осећам твој вид нада мном бдије –
чува, сад и од тебе старији, мој живот цео.
24. маја 2018.
Нема коментара:
Постави коментар