она тиха свјетлост
којом се грију прозебли снови
и хране птице бескућнице
пред њом из собе узмиче страх
мрак из намјера постаје прошлост
У твојим очима нема ничег
осим љубави
она је мој највећи бол
смртна казна мојим гријесима
И туга твоја свијетли
упркос тами мојих ријечи
док у раздјевиченој тишини
с погледа капље оловни стид
У клупку свих мојих пркоса Мајко
изведи ме залуталу на свјетлост
Нема коментара:
Постави коментар