Мириси цветова испунише време!
Њихове ми лати падају на крило.
На њих ми миришу образ, коса, теме...
Не разумем више, од боја и сени,
да ли стварно видим или ипак сањам.
Да ли ти цветови клањају се мени,
или се ја можда опет њима клањам?
То нас ветар мази, па се савијамо,
једним нежним дахом додирнути само.
Теши ме својим мирисним додирима
и даје мом срцу складност древних рима
цвеће црвеније од плама, од вина,
а уместо птица пева ми тишина
коју прижељкујем да додирнем шаком.
Када би на јави сад било овако!
Сањам, нестварно се у стварно претвара.
Гледам очи цвећа, пуне су нектара.
Очи моје сада широм отворите!
На груди ми клоните и одморите
лати своје, црвене од моје крви,
ту, где ће се спустити стихови први.
Боле ме неспеване песме у глави.
Ох, сузо! Скини са мога грла бреме!
Заклоните небо, цветови крвави
и, када вас запишем, пробудите ме!
29.3.2018.
Нема коментара:
Постави коментар