пратих смирај што заспали слуте
да једним животом у даљини
лебдјели смо заједно.
Па представом твоје душе,
сатках нову
као мајка нови трептај у оку.
Не подноси се агонија удвоје,
ако јака је као бол
што попут безвука
тиња и твори рај у паклу,
попут онога
у класику бесмртном.
Не постојаше Јулија величином,
описаном снагом ума
кад само чујеш јој име,
но варница у Шекспира дотраја
да пренесе хартији
слутњу непрежаљену.
Ја не чекам ни окрет
на боља времена,
већ си са мном у тишини вјечност
и не оклијевам више ни тренутка
да дах илузије о истинској бити
оставим за наредна покољења.
Нема коментара:
Постави коментар