Драгојла Дивјак Топаловић – ЗАЛАЗАК СУНЦА

 

Пружи ми руке
Кад те умори залазак сунца
Када се распу облаци бели
И кад те дотакну хладне кишe
Кад спазиш маховину
На трулој трешњи која издише.
Пружи ми руке
Кад ти срце заплаче
Због обећања које смо дали
Испод крошње багрема
А све што смо имали
Тузи смо предали.
Пружи ми руке
Ветрови су студени и јаче бију
Али још увек цветају
Невени жути
Приђи ми...
Загрли ме и ћути
Све је у једној минути
Застало
И не смеју да нас растуже
Огољене гране
И оне птице што око нас круже
Уплашене и саме.