Куда идемо,и − да ли нас неко прати?
Не пуштај ми руку,
ни на трен!
Не усуђуј се,
јер добро знаш
да ћу одлетети
у неповрат и
тамо шатор разапети.
А моја шаролика черга
играће даноноћно!
Неуморно, немогућно,
нестварно...
Онако како никада
није било и неће.
Јер, мало је мора препливано.
Премало труда уложено, песама отпевано,
и трагедија одиграно.
Знаће само светлост
колико сам чезнула за
устаљеном слаткоречивошћу.
Па шта?
Није ли боље од понора?
Свакако.
И та недопливана мора,
кога ли вечно чекају?
Заљубљене, слепе, храбре,
или можда немоћне?
Истакнута борбеност.
А главни јунаци ће
се већ снаћи,
и несвесни опасности,
изгубити у алавом понору,
који више од свега воли отпатке.
Нема коментара:
Постави коментар