мала дрвена кућа за птице
у коју могу да сместим своје срце,
високо у крошњи храста
довољно далеко од људи,
сасвим довољно да буде само,
али не и усамљено.
Мислила сам сигурно постоји
склониште од олуја,
са сигурним кровом
и маленим отвором
кроз који улазе нежна бића
и певају чак и кад је цича зима.
Мислила сам негде постоји
место малено,
као стегнута шака
на коме се чувају важне ствари,
непроцењиво важне попут мог срца.
Нема коментара:
Постави коментар