![](https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjBhyz_YLg9_jqgeXj8Kl9664EYTfxXGPuSteOSIFbOwH6lXpnrMEYopRx8FWeXGDNRrJd_gPOojXgAEYMCgpHerX4wLRzvIV0OVe7fMzPy2hdn6z2fztSmVx89dYFEJKkh7txH7ztRknld/s320-rw/jadranka-pejovic.jpg)
Којој смо се љубави тако знали дати,
Предани часу понајчешће сами,
С празним рукама где није могла стати...
И волели смо тако огрнути страхом,
Боли налик вриску параше нам груди,
Са сузама сланим подривасмо рану,
Не топећи лед у постојећој студи...
Ај' рањени свете с призвуком среће,
Зар умрети с нама и ти умрет нећеш,
Рађаш ли се зором плачући ко дете,
Ил' ће те помрачити неупаљене свеће...
Нема коментара:
Постави коментар