Шта би хтело живети у нашој вечној чамиКојој смо се љубави тако знали дати,
Предани часу понајчешће сами,
С празним рукама где није могла стати...
И волели смо тако огрнути страхом,
Боли налик вриску параше нам груди,
Са сузама сланим подривасмо рану,
Не топећи лед у постојећој студи...
Ај' рањени свете с призвуком среће,
Зар умрети с нама и ти умрет нећеш,
Рађаш ли се зором плачући ко дете,
Ил' ће те помрачити неупаљене свеће...
Нема коментара:
Постави коментар