На ком изворишту дух свој појиш?
Шта ми то нудиш, куд би да ме водиш?
Фаусту занесени, мрачне сени,
Ту страст ти морам оспорити.
У срцу твом црно је зрно, помамно, злохудно.
Не дај да сламам мушку ти снагу.
Не пишимо немогућу сагу.
Ја бих некуд у метафизичке језде,
Ти у пијанство наискап. Безвезе!
Обе су жудње и обе страсне.
Једна другој опречне, сабласне.
Очај сад из тебе режи и хајде бежи!
Све је сизифовско што нам живот даде.
Немам ја кондир да жеђи ти утолим мушке,
Ни ти узенгије да са мном јездиш
У висине без врелине.
Нема коментара:
Постави коментар