Јеца тишина и загрцну се мук
Оглувела ноћ, нема и без вида,
Под маглом заћутао плашљиви ћук
Ослушкујући реку како рида.
Набујала дрхће болном пожудом
Сва дивља пенуша, с небом се стапа
Тутње им немири дубином и дном
Јечи, стење, валом се за хрид хвата.
У трену се рашири, ври од сјаја
С пијаног неба жути магличаст зрак
Утоли жеђи чезнутљивог краја
Ромори и хучи, ишчезава трак.
Нема коментара:
Постави коментар