што одлазе у сусрет морима.
Каснимо на прозоре
што допиру до бистрих сводова.
И ћутимо, у бескрајној ћутњи
тражимо дах ветра са смелих бродова.
Ми само газимо
већ прегажене путе,
понеки траг оставимо у њима.
Крадемо ваздух, цвеће и планине
стрепећи од ватре, бежимо од дима.
Каснимо на возове
што иду Месецу.
Каснимо на крила,
на репове звезда падалица.
Ми само ћутимо, у бунилу несанице,
ми само чекамо без нада, без лица.
Нема коментара:
Постави коментар